petak, 30. prosinca 2016.

Jedna kava za kraj godine

(klik na glazbu, ide dobro uz post)
Svi podvlače crtu. Kraj je godine. Na blogu, Facebooku, Instagramu... Sve društvene mreže nude opciju da podvučeš crtu. Daju ti mogućnost da vidiš svoju 2016. godinu. Naprave kolaž tvog života. Najlajkanijeg. I misliš si kako je super. Osjećaš da si super.


Ja na kraju 2016. godine nemam neku želju sagledavati 2016. Odradila sam ju. Doslovno. Otprilike sam ostavila toliko sati na poslu da bih mogla ispuniti kvotu za nečija dva puna radna vremena i prekovremene k tome. Ne osjećam niti sreću niti nesreću. Odradila sam. Čak i ne tako loše, rekla bih.

Ono čega se živo sjećam kroz tu 2016. jest, da sam u njoj nekoliko puta u mašti pakirala kofere, svoje i svojih, i putovala u Australiju, po neki novi život. Po neka nova mjesta za kavu s mlijekom koju spravlja neki bradati mladić. Student književnosti, neka bude. Nisam/nismo otišli, ali to pakiranje je dalo neki smisao. Ako ništa drugo, skinula sam prašinu s kofera.


Čekam kao 2017. godinu jer ta, kao, ima smisla. 
Imam neke odluke koje nemam vremena zapisati. Ali odlučila sam da ću imati odluke. Neku must listu. Must listu lijepih stvari. Must i lijepo u istoj rečenici? Jako sam se nešto raspištoljila večeras, nisam li?
I mislim si ako i ne stignem zapisati, i to odlučiti je već nešto. Čini se da je odlučiti odlika odlučnih, da ne kažem odluka. Baš volim tu riječ odluka. 

Mogu ja to, piše u fusnoti, boldanim slovima, nakinđurenim fontom. Mogu ja složiti svoju listu.

Mislila sam te odluke napisati svojom piši-briši kemijskom. Briši opcija je toliko dobra na toj penkali da daje neku novu perspektivu. Pišeš, a kad ti se ne sviđa brišeš. Pogriješiš, opet malo brišeš. Napišeš listu s previše odluka, nakon pola godine obrišeš. Nitko ne primijeti. Čak ni ti.
Nevjerojatno zgodna varka.


I na kraju... bilo bi dobro dati neku poruku, preporuku, dati novu dimenziju, našaliti se, nasmiješiti se, biti nekako blogovski optimističan. 
Mogu ja i to. Bila sam svjedokom, preko nekoliko puta, kako se ljudi smiju na moje fore ili ozbiljno slušaju što imam reći. I sama bih se saslušala ponekad da imam hrabrosti. 
No, da vidimo mogu li ... (*trema)

Želim nam, dakle, sretnu tu iduću, sljedeću, onu prekosutra godinu. Neka bude posebna. Lijepa. Onakva za kojom se ima smisla okrenuti na kraju te godine i izbrojati puno sretnih trenutaka. Neka bude sunčana i kišovita. Posebno kišovita. Da znamo cijeniti kad dođe sunce. 

Osmijeh je sve. Iskopajmo ga zajedno. Svima će biti drago (pa i vama).
A i bolje ispadamo na slikama.

Yours,

A.








3 komentara:

  1. Malopre sam se posvađala sa Miljanom jer hoću da pakujem kofere a on neće. Videćemo ko će pobediti u durenju :D Pijem vince, slušam Max Jury-a (jako preporučujem) i tako mi je dobro legao ovaj tvoj post. Baš bih volela da jedno veče posedimo zajedno uz koju čašicu :) Možda u 2017.

    Srećno draga Ana <3

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. I ja bih voljela. Čini mi se da imamo brdo nekih priča koje si još nismo ispričale. Upisat ću penkalom u šarenu tekicu koja treba stići iz Koreje za 14-21 dan. Upisat ću pekalom koja se ne briše.

      Sve vam želim najbolje <3

      Izbriši
  2. evo i mene nazad na tvoj blog koji mi je ostao u pamćenju kao jedan od dražih
    moja 2016 je bila prekretnica i u privatno i poslovnm životu,nekako sam se trgnula nadam se nastavku u 2017 lets hop skupa ;)



    kissess!
    http://babylovesfashion.blogspot.hr/

    OdgovoriIzbriši

Sve moje kave. Ili the best of. Od Zagreba do Amerike.

Naša putovanja se danas čine kao neki stari filmovi i neka prošla vremena. Usudim se reći da smo bili smjeli. Pakirali smo stvari nekoliko p...